To je bilo potkrovlje ugašene fabrike tekstila u koje godinama niko nije zalazio. Sav raspoloživi prostor bio je ispunjen gomilom svakojakih ormana, rafova, razbacanih fascikli i raznih kancelarijskih predmeta, zbog čega je izgledao kao vrlo skučeno skladište u koje se jedva moglo stupiti. U njemu danas stanuju podaci i dokumenta koja nikome više ne trebaju, prekriveni prašinom i zaboravom. Svetlost je u taj zaboravljeni prostor ulazila kroz jedan veći prozor, ali se na korak od prozora nalazio ogroman orman koji ga je potpuno zaklanjao. I niko nije slutio da je u tom raskoraku između prozora i ormana, sa zaboravom i nepotrebnim podacima, stanarsko pravo delio čovek.
O njemu niko ništa nije znao. Sa neurednom sedom kosom i bradom, u pocepanoj odeći, izgledao je staro i umorno. Ušunjao se jednog dana u tu fabriku i od tada je ona bila njegov svet i sklonište. Povučen, tih, nikome nije smetao, pa su ga i čuvari fabrike ostavili na miru, iako su ga videli da se provlači tuda. jednog dana pronašli su ga mrtvog, umotanog u neko staro, pocepano ćebe, sa sveskom na grudima i olovkom u ruci. Na licu mu je ostao blagi osmeh, a oko očiju grč, kao da se u poslednjem trenutku naprezao da razazna nešto što nije dobro mogao da vidi.
Sveska je bila stara i velika, gotovo sasvim ispunjena nekakvim spiskovima i brojevima. jedino su poslednje dve strane ostale neispisane. Po njima je krupnim, neveštim rukopisom pisao ovaj nikome bitan i sasvim zaboravljen čovek. Na poleđini sveske je krupnim slovima bilo napisano Genesis.
***
Nedelja
Jutros sam shvatio da je nedelja, na okno mog prozora su sleteli golubovi. Ovde imaju sigurno sklonište, znaju da im neću nauditi. Prethodnih dana su samo preletali ovuda, srećni. jedan me s posebnom pažnjom posmatrao, okrećući glavu čas na jednu čas na drugu stranu. Uzeo sam komad hleba koji mi je ostao od sinoć i stavio ga na okno. Nisu se nimalo uplašili od mog pokreta, prihvatili su posluženje i počeli sa zadovoljstvom da kljucaju. Samo me onaj radoznali i dalje posmatrao, sasvim nezainteresovan za hleb i ushićenje ostalih golubova; od svega sam mu, izgleda, bio zanimljiviji. Posmatrali smo se neko vreme, a onda odvratih pogled od njega. I baš u tom trenutku sam čuo neki glas, nalik ljudskom. Počeo sam da se osvrćem i razgledam uzani prolaz do stepeništa - nikog nije bilo tamo. Golubovi se potom razleteše, a poslednji odlete i onaj radoznali, koga sam uspevao da razlikujem od drugih jer se beše sasvim izdvojio iz društva. Nastade postojana tišina. Bio sam gladan, pođoh da potražim kosti.
Utorak
Izgleda da sam stekao prijatelje. Golubovi su počeli da dolaze redovno, a ja sam se trudio da im obezbedim bar neki komadić hleba. Onaj čudni golub nije dolazio do danas. Sleteo je na okno i opet se izdvojio od ostalih, ovog puta sasvim nezainteresovan i za mene. Pomislio sam da je bolestan jer se sasvim šćućurio i zatvorio oči. Stavio sam nekoliko mrvica hleba pored njega, ali on ih nije ni pogledao. Posle nekoliko minuta mirovanja se uspravio, otvorio oči, a umesto nekog očekivanog zvuka počeo je da govori, vrlo jasno i razumljivo. Bio sam prestrašen i zbunjen tim čudom koje se preda mnom događalo. ali posle nekoliko trenutaka, iako još uvek u šoku, dograbio sam papir i zapisao svaku reč koju je ovo čudno stvorenje izgovorilo.
Jutros sam shvatio da je nedelja, na okno mog prozora su sleteli golubovi. Ovde imaju sigurno sklonište, znaju da im neću nauditi. Prethodnih dana su samo preletali ovuda, srećni. jedan me s posebnom pažnjom posmatrao, okrećući glavu čas na jednu čas na drugu stranu. Uzeo sam komad hleba koji mi je ostao od sinoć i stavio ga na okno. Nisu se nimalo uplašili od mog pokreta, prihvatili su posluženje i počeli sa zadovoljstvom da kljucaju. Samo me onaj radoznali i dalje posmatrao, sasvim nezainteresovan za hleb i ushićenje ostalih golubova; od svega sam mu, izgleda, bio zanimljiviji. Posmatrali smo se neko vreme, a onda odvratih pogled od njega. I baš u tom trenutku sam čuo neki glas, nalik ljudskom. Počeo sam da se osvrćem i razgledam uzani prolaz do stepeništa - nikog nije bilo tamo. Golubovi se potom razleteše, a poslednji odlete i onaj radoznali, koga sam uspevao da razlikujem od drugih jer se beše sasvim izdvojio iz društva. Nastade postojana tišina. Bio sam gladan, pođoh da potražim kosti.
Utorak
Izgleda da sam stekao prijatelje. Golubovi su počeli da dolaze redovno, a ja sam se trudio da im obezbedim bar neki komadić hleba. Onaj čudni golub nije dolazio do danas. Sleteo je na okno i opet se izdvojio od ostalih, ovog puta sasvim nezainteresovan i za mene. Pomislio sam da je bolestan jer se sasvim šćućurio i zatvorio oči. Stavio sam nekoliko mrvica hleba pored njega, ali on ih nije ni pogledao. Posle nekoliko minuta mirovanja se uspravio, otvorio oči, a umesto nekog očekivanog zvuka počeo je da govori, vrlo jasno i razumljivo. Bio sam prestrašen i zbunjen tim čudom koje se preda mnom događalo. ali posle nekoliko trenutaka, iako još uvek u šoku, dograbio sam papir i zapisao svaku reč koju je ovo čudno stvorenje izgovorilo.
Genesis
„ja vatra iz svete kapi izvesnosti, ja miris cveta što podriva mir, na mojim očima sjaj i gorčina, na krilima pobuna i svemir. reči, glasovi, boje i linije, krugom prekinutim prevaziđen smisao, a prazne misli na drugoj obali ujedinjuju svet u jednu misao.“
Potom je odleteo, a za njim pođoše i svi ostali golubovi, kao da se ništa nije dogodilo. Nastao je potpuni mir i tišina. Šta je značilo sve to? Da li ja umišljam? Da li počinjem da ludim? Ne, nisam umislio ništa i nisam poludeo, golub je stajao tu, na korak od mene i govorio je!
Sreda
Prethodnu noć sam proveo budan, prepušten tišini i mraku. Pitanja su se gomilala i nisu mi davala mira, a nijednog razumnog odgovora i objašnjenja nisam našao. Danas sam nestrpljivo očekivao da se golub pojavi. Kad sunce već beše na zalasku čuo sam lepet krila i znao sam da je to on, iako je mnogo golubova i drugih ptica toga dana preletalo kraj mog prozora.
Sleteo je ovog puta sam i jasnim glasom rekao: „U kljunu boje krvi nosim lepotu i njen sam svedok i žrtva i sluga. moj život je ritam u bezglasju mrtvom, nad srećom sreća, nad tugom tuga. Zagledan u mračni nespokoja bezdan, onaj ko me traži pronalazi sebe, zaleđeno more u vatru se sliva, iz neme krajnosti u beskraj zvezdan.“
Izgovorivši ove reči, golub raširi krila što je više mogao, kao da se proteže, okrenu se i odlete. I ove reči sam zapisao pažljivo i čitao ih sve dok nisam potpuno upamtio svako slovo, iako mi njihovo značenje nije bilo jasno. razmišljanja od prošle noći su se još više razbuktala. Ova čudna ptica i njene reči mi nisu izbijali iz glave nijednog trena. Odjednom je baš sve postalo moguće...
Subota
Doleteo je danas moj željno iščekivani gost, sa sjajnim perjem na krilima. Zanemeo od uzbuđenja, ne skidajući pogled s njega, po podu sam nekako pronašao olovku i papir, očekujući nove reči. ali, umesto reči i govora, golub je zatvorenih očiju počeo da peva. Glasovi različitih boja, glasovi ptica, ljudi, svih instrumenata koje sam ikada mogao čuti, sjedinjavali su se i preplitali, postajali sve snažniji i snažniji, ispunjavajući potkrovlje, čitavu fabriku, ulicu, grad. Golub je pevajući širio i sakupljao krila, kao da diriguje nevidljivim orkestrom, a muzika se, poput svetlosti koja prolazi kroz vazduh, širila sve dalje i dalje, do najudaljenijih krajeva planete, ispunjavajući je potpuno, čineći da blista poput zvezde.
Odjednom golub otvori oči i pogleda me. muzika se naglo prekinu, a napolju odjeknu strašan prasak koji nastavi da potresa nebo poput grmljavine. Golub se onda, po prvi put, obrati meni rečima: „Trenutak koji čekaš je blizu. Otvori oči i uši, puls vremena se razliva.“ Okrenu se, raširi krila kao da želi da mi pokaže još jednom svu divotu njegovog perja koje je u međuvremenu poprimilo neke čudne boje, i odlete.
***
Ispod teksta je, jedva čitljivim slovima, bilo napisano: „Čujem lepet krila, moja ptica dolazi.“
Slika: Red Sun by Arthur Dove
Izvor: Zbornik Preobražaji, izdanje bloga Oksimoron
